ИСТОРИЈАТ

ПРЕДАЊЕ

На месту где је данас манастир Св. Петка, на реци Грзи, у селу Извор код Параћина, по предању, постојао је у средњем веку, манастир или црква и то пре 1398. године. Наиме сачувано је предање о томе да је овај крај око села Извор и манастира Св. Петке, био у давној прошлости жив центар верског, испосничког живота, и да се у дубравама близу данашњег манастира Св. Петке, који се тада тако није звао, подвизавао један од познатих нам испосника-синајита, да је ту умро и сахрањен у већ постојећу цркву. Подаци о томе ко је и када изградио ту првобитну цркву обавијени су велом тајне.

ИЗВОРИ

Постоји више извора о настанку цркве и манастира Свете Петке. По једном извору, али и народном предању црква манастира Свете Петке је из XIII века и задужбина је краља Милутина, подигнута између 1271. - 1321.године. Манастир је опет, по свему судећи задужбина Мусића Стевана, сестрића кнеза Лазара. Он га је подигао вероватно у време када је после Косовске битке његов брат од ујака деспот Стеван Високи дизао манастир Манасију. Мусићи воде порекло из села Извор, у коме је и манастир, а као прилог овој тврдњи узима се и чињеница да је крсна слава њихових директних потомака Преподобна – мученица Св. Петка – Параскева. По једном другом извору манастир је настао и добио име, за време владавине побожне књегиње Милице, одмах после Косовског боја. Године 1398. књегиња Милица је путовала у Цариград код свог зета султана Бајазита, да би правдала свога сина Стевана Високог од клевета којима је био обасут од противника и том приликом измолила од Бајазита да јој да и мошти Преподобне Параскеве, да их из Видина пренесе у Србију, понудивши му у замену за њих све своје имање, накит и драгоцености. Султан је похваливши њено усрђе, дао своје одобрење. По доласку у Србију мошти Преподобне Св. Петке почивале су у селу Извор, на путу преко Честобродице, до Љубостиње, задужбине књегиње Милице која у то време још није била завршена. Манастир је доживео тешка разарања за време владавине султана Мусе 1413. године. Тада је по предању порушен не само манастир Св. Петка, већ је затрпан и извор лековите воде испод њега, да се не би верници Срби, ту окупљали око свете воде. С Божјим благословом вода је почела извирати у подножју брда на коме је црква, тамо где и сад извире. Тако се и да објаснити чињеница да је свако обнављање манастира, пошто је био рушен до темеља, узимано као – подизање манастира. Црква је више пута рушена у средњем веку, да би јој се у 15. и 16. веку изгубио сваки траг. Према извештају митрополита српског Михаила манастир Св. Петке Изворске подигнут је 1767. године од «тврдог материјала». Даљу историју манастира све до 1922. када је обновљена браничевска епархија можемо пратити само из приватних записа верника и приложника. Средином 1942. године у вихору II светског рата, игуманија Јефимија са делом свог сестринства (46 сестара), пошто су од Мађара протерани из манастира Ковиљ у Бачкој, долази у манастир Свете Петке у Извор. Тада одлуком епископа браничевског др. Венијамина, члана Светог архијерејског синода, манастир Св. Петке Изворске постаје општежитељни женски манастир, где је још 1941. године смештено 30-торо избеглица чија исхрана и старање о њима пада на терет самог манастира. Од 1946. године манастир Св. Петка Изворска са манастиром Раваницом има заједничко настојатељство. Од тог времена оба су манастира наставила живети и даље по свим строгостима истог монашког правила, развијати и неговати исту побожност. Због своје специфичности тј. због преузимања Дома дефектне женске деце и неге те болесне и ментално неразвијене деце, манастир Св. Петке, све до наших дана, остао је светао и узвишен пример самопрегора и хришћанске љубави.

Нека им благи Господ додели венац славе у свом царству небеском.




ДОМ ЗА ДЕФЕКТНУ ЖЕНСКУ ДЕЦУ

«Ако ко напоји једнога од овијех малијех само чашом студене воде у име Христово, заиста вам кажем, неће му плата пропасти»

Избегличка деца су боравила у манастиру Св. Петке Изворске од 1942. године па све до ослобођења 1945. године. Санирајући здравствене прилике у земљи Министарство за социјалну политику оснива у манастиру Св. Петке, Дом за дефектну децу, који је могао да прими тридесеторо деце, управо оних најтежих случајева умне, психичке и телесне дефектности. Савесне, одане и Христовом љубављу ношене монахиње манастира Св. Петка су постале права радна снага овог Дома. Оне су у свом новом позиву нашле и нов смисао свога монашког подвига, па је реноме дома непрестано растао. Стање, поредак и старање о деци, само су хваљени, па је држава 1964. на новој парцели испод самог манастира подигла нову болницу, модерну зграду, приземље и спрат, са преко 40 одељења, капацитета 92 постеље за мале болеснике ове врсте.

У дом се примају само женска дефектна и ментално оболела деца старија од две године узраста и остају у дому доживотно. Настоји се да деца буду крштена, што због благослова Божијег, то и због могућег смртног исхода, када се стално чине помени у манастирској цркви, а за годину дана по смрти, приређују и сви парастоси.

Иако готово несвесна, ова деца осећају своју зависност и љубав са којом им ове сестре прилазе и служе. Тако, у међусобној љубави и радости, које причињавају једни другима, теку дани, овоме посебном дому.


«Кад свршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо залудне слуге јер учинисмо што смо били дужни чинити»